Benito Musolini sa svojim fašističkim režimom uveliko je vladao Italijom, a trzavice između evropskih i južnoameričkih reprezentacija još uvek nisu sanirane.
Svetsko prvenstvo u fudbalu 1934. godine – Светско првенство у фудбалу 1934. године (ćir.) donelo je prvi i jedini put u istoriji svetskih prvenstava da branilac trofeja nije želeo da učestvuje na narednom Mundijalu, baš iz razloga što evropske reprezentacije četiri godine ranije uglavnom nisu želele da krenu put Urugvaja.
Inače, iz Južne Amerike učešće je uzeo samo Brazil, dok su ostale reprezentacije bojkotovale ovo Svetsko prvenstvo. Van Evrope, pored Brazila, učešće su uzele još samo dve reprezentacije (SAD i Egipat), dok su sve ostale (njih 12) bile iz Evrope.
Svetsko prvenstvo polako postaje veoma važno. Nakon prvog Mundijala u Urugvaju, Soccer donosi pregled dešavanja i sa drugog.
Svetsko prvenstvo u fudbalu 1934: Prvi put uvedene su kvalifikacije
Mundijal u Italiji karakterističan je i po tome što su se prethodno uvele kvalifikacije za učešće na Svetskom prvenstvu. U kvalifikacijama su učestvovale 32 reprezentacije koje su bile smeštene u 12 grupa. Pre starta kvalifikacija pojedine selekcije, poput Turske, Čilea, Urugvaja i Perua su odustale od kvalifikacija. Svaki tim je u kvalifikacijama imao po jednog ili dva rivala u grupi i na turnir se kvalifikovao samo pobednik grupe, ako je ona imala dva tima, odnosno prva dva tima ako su grupu činile tri reprezentacije.
Zanimljivo je da su kvalifikacije morali da prođu i Italijani kao domaćini, što je već od narednog Svetskog prvenstva izbačeno kao praksa, pa je domaćin Mundijala automatski postajao i učesnik.
Svetsko prvenstvo 1934: Turnir bez grupne faze
Za razliku od Svetskog prvenstva u Urugvaju četiri godine kasnije, u Italiji nije bilo grupne faze. Svi timovi, njih 16, koji su se kvalifikovali na Mundijal igrali su nokaut fazu. Osam povlašćenih timova (Argentina, Brazil, Nemačka, Italija, Holandija, Austrija, Čehoslovačka, Mađarska) bili su odvojeni u prvoj rundi.
Turnir je obuhvatao tri runde, uz finalni meč i po prvi put meč za treće mesto. Trajao je od 27. maja do 10. juna, kada je finale bilo na programu.
Svetsko prvenstvo u Italiji organizovano je znatno bolje od prethodnog u Urugvaju, pa je tako turnir održan u osam gradova na osam stadiona.
Igralo se u Milanu, Trstu, Torinu, Đenovi, Bolonji, Firenci, Rimu i Napulju. Na stadionu San Siro, Litorale, Nacionalne fašističke partije, Đovani Berta, Luiđi Feraris, Đorđo Askareli, Benito Musolini i Litorio.
Najveći kapacitet je imao San Siro koji je mogao da primi 55,000 navijača.
Ovaj turnir je bio od izuzetne važnosti za Benita Musolinija i njegov režim, posebno zbog propagande, pa su u tu svrhu Italijani doveli igrače italijanskog porekla koji su živeli u Argentini kako bi pojačali reprezentaciju, iako su gotovo svi ti igrači na prethodnom Svetskom prvenstvu u Urugvaju igrali za Argentinu.
Italijani su generalno imali veliku podršku sudija, što se posebno dalo videti u četvrtfinalu protiv Španaca kada je švajcarski sudija Rene Merset bio bezmalo dvanaesti igrač italijanske reprezentacije. Kasnije mu je doživotno zabranjeno da sudi. Ipak, malo uz pomoć fašističke propagande, a znatno više uz pomoć sudija, Italijani su došli do finala koje se igralo na stadionu „Nacionalne fašističke partije“ u Rimu, u kome su savladali Čehe sa 2:1. Česi su vodili, ali pred kraj utakmice „Azuri“ su izjednačili, a u produžecima su postigli pobedonosni gol i tako se kao domaćini okitili titulom svetskog prvaka.
Italija je tada nastupala u sastavu: Moceljo, Alemandi, Feraris, Monti, Bertolini, Gvaita, Meaca, Skiavio, Ferari i Orso. Trener je bio Vitorio Poco.
Napadač Čehoslovačke najbolji strelac
Na turniru u Italiji postignuto je 70 golova od strane 45 različitih igrača. Titulu najboljeg strelca na kraju turnira poneo je igrač Čehoslovačke Odrih Nejedli koji je tresao mrežu pet puta. Edmun Konen iz Nemačke i Angelo Sćavio iz Italije ostali su kratki za po jedan gol sa četiri pogodaka.
