Svetsko prvenstvo u fudbalu 1982. godine održano je u zemlji koride, dobrog provoda i sjajnog fudbala, koja je već tada imala najtrofejniji fudbalski klub na svetu, Real Madrid, u Španiji.
Ovo Svetsko prvenstvo kao svoju osnovnu karakteristiku ima povećanje broja učesnika, tako da se po prvi put sa 16 otišlo na 24 reprezentacije koje su bile razvrstane u šest grupa. Prve dve reprezentacije u grupama plasirale su se za drugi krug takmičenja koji se sastojao od četiri grupe u kojoj su se takmičile po tri reprezentacije, a pobednici tih grupa išli su u polufinale Mundijala.
Istorija Svetskih prvenstava nastavlja se na Soccer-u novim tekstom. Posle Svetskog prvenstva 1978. godine, stiže turnir u Španiji.
Svetsko prvenstvo u fudbalu 1982: Rani kraj za Jugoslaviju
Ovog puta na Mundijalu se našla i reprezentacija SFRJ, ali se nije proslavila Bog zna kakvim učinkom. Zapravo, posle sjajnog nastupa u kvalifikacijama za Mundijal, gde su „plavi“ bili prvi ispred Italije, na samom prvenstvu su se pokazali krajnje indisponirano. Naime, posle početnog remija sa Ircima (0:0), gde se očekivala sigurna pobeda, narasla je tenzija pred meč sa domaćinom Španijom u Valensiji.
Međutim, tu utakmicu izabranici Miljana Miljanića počeli su odlično i golom Gudelja poveli su sa 1:0. A onda je na scenu stupio danski sudija Lund Sorensen koji je ničim izazvan start Zajeca nad Alonsom okarakterisao kao prekršaj za najstrožu kaznu, iako je faul učinjen bar metar i po van šesnaesterca.
Huanito je izveo penal koji je golman Pantelić zaustavio, ali Sorensen je zbog navodnog Pantelićevog kretanja po liniji naložio da se penal ponovi, a drugi poklon Španci su neumoljivo iskoristili i došli do izjednačenja. Sredinom drugog poluvremena Enrike Saure postiže pogodak i Španci dobijaju utakmicu sa 2:1, što se na kraju balade ispostavilo kao odlučujuće za dalji plasman.
Naime, Irci su na „opšte iznenađenje“ pobedili Španiju u poslednjem kolu sa 1:0, tako da su oni izašli na prvo mesto sa četiri boda, jer pre toga remizirali sa nama i sa Hondurasom, a mi smo, pored pobede nad Hondurasom od 1:0, zauzeli treću poziciju sa istim brojem bodova kao Španija, ali se „furija“ plasirala dalje zbog bolje gol razlike i međusobnog susreta sa nama.
Doduše, naš meč sa Hondurasom igrali smo dan ranije u odnosu na meč Španija – Severna Irska, pa su Španci i Irci na miru mogli da „našteluju“ rezultat koji je odgovarao i jednima i drugima, a kolateralna šteta bili smo mi, jer smo morali da se vratimo nazad za Beograd.
Reprezentacija Jugoslavije tada je nastupala u sledećem sastavu: Pantelić, Gudelj, Zajec, Stojković, Krmpotić, Krmpotić, Petrović, Šljivo, Zlatko Vujović, Sušić, Jovanović i Šurjak. Pored njih tu su još bili golman Pudar, zatim Zoran Vujović, Jerolimov, Šestić, Živković, Pašić, Deverić, Živković, Halifhodžić…
Svetsko prvenstvo 1982: Puno kontroverzi na turniru
Inače, ovo nije bio jedini sumnjivi meč na ovom Mundijalu. Naime u grupi u kojoj su se nalazili SR Nemačka, Austrija, Alžir i Čile, takođe je bilo sumnjivih utakmica. Alžir je na početku neočekivano pobedio Nemce sa 2:1, ali je izgubio u sledećem kolu od Austrije sa 0:2, da bi na kraju savladao Čile rezultatom 3:2. Nemci su posle poraza od Alžira, savladali Čile, a u poslednjem kolu igrali su sa „braćom“ iz Austrije.
Pošto su Alžir i Čile igrali dan ranije, Nemci i Austrijanci su mogli bratski da se dogovore oko rezultata koji bi odgovarao i jednima i drugima, tako da je još u 10. minutu centarfor Nemaca, Horst Hrubeš, postigao pobedonosni gol, koji je zbog bolje gol razlike odveo Nemce u dalje takmičenje, a Alžir vratio kući.
Brazil je bio impresivan u prvoj fazi takmičenja i odneo je sve pobede, kao i Engleska koja se posle dvanaest godina konačno našla u završnici Svetskog prvenstva. Pobednici ovog Mondijala, Italijani, u prvoj fazi takmičenja imali su svega tri boda, jer su sve tri utakmice remizirali, ali su se dalje plasirali zbog bolje gol razlike.
A onda je, u drugoj fazi, Paolo Rosi, legendarni italijanski centarfor, stupio na scenu i uspeo da „azure“ dovede do treće titule Svetskog prvaka i da postane najbolji strelac Mondijala. Inače, italijanska javnost je zamerala selektoru Bearcoti što daje toliko prostora Paolu Rosiju, posebno zbog činjenice da su za njega postojale sumnje da je učestvovao u nameštanju utakmica u italijanskom šampionatu, a generalno gledano pre odlaska na Mondijal italijanska javnost je u svemu osporavala Beracotijeve izabranike.
Međutim, kada je Rosi sa tri šuta na gol Brazila uspeo da postigne tri gola i da u tom istorijskom meču dovede Italijane do pobede od 3:2 i time ih uvede u polufinale, sve sumnje bile su otklonjene. Polufinale sa Poljacima, koji su nastupli bez Bonjeka, „azuri“ su opet golovima Rosija rešili u svoju korist rezultatom 2:0 i finale u Madridu je postalo realnost. Drugi polufinalni meč između Nemaca i Francuza obilovao je skandalima, ali se ipak najsporniji momenat dogodio u 60.minutu pri rezultatu 1:1, kada je golman Šumaher u duelu naprosto razneo Patrika Batistona. Svi su očekivali da Šumaher dobije crveni karton, ali tako nije mislio holandski sudija Korver.
Batiston je odnet sa terena, a Francuzi su tada morali da izvrše drugu neplaniranu izmenu, što je po tadašnjim propisima bila poslednja dozvoljena zamena. Meč je završen 1:1, došli su na red produžeci u kojima su u 92. i 98. minutu „trikolori“ golovima Trezora i Žiresa došli do prednosti od 3:1. Taman kada su svi pomislili da je sve gotovo, uporni Nemci su sve to demantovali, pa su Rumenige i Fišer golovima u 102. i 108. minutu uspeli da izjednače na 3:3 i da se izbore za penale u kojima su Nemci, iako daleko slabiji od generacije koju je predvodio Mišel Platini, prošli dalje.
Finale na „Santijago Bernabeu“ bila je formalnost, jer su Italijani bili daleko superiorniji. Bez obzira što je Kabrini promašio penal, bilo je pitanje kada će pasti prvi gol za „azure“. Na taj prvi gol čekalo se punih 57 minuta, a kada je Paolo Rosi načeo „panzere“, Altobeli (ušao u 8.minutu umesto Gracijanija) u 69. i Tardeli u 81. minutu stavili tačku na ovo finale.
Počasni gol za Nemce u 83.minutu postigao je Brajnter i tako je meč završen rezultatom 3:1 za Italiju, čime su se „azuri“ po treći put domogli titule svetskog prvaka.
Sastav Italije na Mondijalu u Španiji bio je: Zof, Grk, Cirea, Kolovati, Bergomi, Kabrini, Oriali, Tardeli, Konti, Graciani i Rosi. Trener: Enco Bearcoti.
Italijan najbolji strelac prvenstva
Od 146 golova, koliko ih je viđeno na turniru, italijanski napadač Paolo Rosi postigao je šest što je bilo dovoljno za ostajanje priznanja za najboljeg strelca Mundijala. Karl-Hajnc Rumenige ostao je „kratak“ za jedan gol, dok su Ziko i Zbignjev Bonjek postigli po četiri gola.
